Društvo i obrazovni kapital

Ako nemamo teoriju o tome kakav čovek može i treba da bude onda u praksi ne znamo kako ćemo da vaspitamo i obrazujemo ljudske stvorove. Pred našim očima mora da lebdi ideal čoveka kako bismo u svakodnevnom procesu vaspi­tanja i obrazovanja mogli da ponešto od toga ideala ostvarujemo kako bismo se uverili da ideal živi. Ranije sam upozorio da zajednica koja u svoje mlade naraštaje ne ugradi po­trebu za razgovorom i naviku za trpeljivost prema drugom i drukčijem nema bu­dućnosti. Ona će je imati ako vaspitanje i obrazovanje svojih mladih članova us­me­ri prema dijaloškom mišljenju prednostima i vrednostima koje proističu iz raz­lika. Koliko će biti vredan svaki njen pripadnik moći će da se izmeri tako što će se videti koliko je sklon da vodi razgovor i da podnese način miš­lje­nja drukčiji od svog. Kako vidim zadatak vaspitanja i obrazovanja danas u svetlu neodložne po­tre­be za uzajamnim razumevanjem i saradnjom između ljudi? Da li se bojažljivo pi­ta­nje o neusiljenom razgovoru premešta sa sporednog na glavni kolosek druš­t­ve­nog života i tako dokazuje da ono stvarno znači pitanje života i smrti? Nije li raz­govor jedini način za otkrivanje i odgonetanje drugog sa kojim smo u sporu i sukobu a sa kojim moramo da živimo u miru? Podrazumeva li to i vaspitanje i obra­zovanje za odgovoran govor i razgovor? Šta pojedinac treba da nauči da bi postao dobar građanin? Nije li kucnuo zadnji čas da vaspitanje i obrazovanje za di­jalog i toleranciju postane prva potreba i nit vodilja našega vremena – njegova sve­tovna religija? Krećemo li se od kulture govora prema kulturi razgovora? Možemo li da se nadamo proleću razgovora i danu dobrih vesti? Koji su nužni uslo­vi da bi duh razmahnuo krila?