Zarobljeni um

Česlav Miloš je uvek sebe smatrao pesnikom i to hermetičnim pesnikom za malobrojne čitaoce pa esejistom a nikada romanopiscem. Ipak postao je poznat kad mu je objavljena knjiga eseja Zarobljeni um. („...tek kad je Zarobljeni um iza{ao kod Galimara iskočio sam na površinu“ ). U eseju je kako je više puta isticao rekao sve ono što nije mogao da kaže u poeziji. Dugo je bio smatran političkim piscem i velikim antistaljinistom. Povod za to su dve njegove knjige: roman Osvajanje vlasti i knjiga eseja Zarobljeni um u svetu poznata kao knjiga o komunističkom totalitarizmu. To je primer originalne esejistike s elementima autobiografije introspekcije i duboke refleksije. Uostalom sâm Miloš je rekao da je „politički aspekt samo spoljašnji u stvari reč je o nekoj vrsti antropološke ili sociološke studije...“ koja pokazuje ponašanje intelektualaca u totalitarističkom sistemu. Najveće zlo totalitarističkog sistema on je video u porobljavanju umova u strašnom ideološkom pritisku vlasti da bi stvorile „novog čoveka“. Jedno od glavnih pitanja u ovom složenom delu je pitanje konverzije naime kako je moguće da već formirani zreli ljudi postanu pristalice staljinizma da se prilagode uslovima koji su im sasvim strani. Miloš predstavlja dva mehanizma koja čoveku iz zemalja Centra služe za prilagođavanje novoj situaciji koja ugrožava njegov identitet. Prvi je „Murti-Bing“ a drugi „ketman“. Prihvatanjem prvog on podleže „zarobljavanju“ uma menjanju ličnosti dok se prihvatanjem drugoga bori protiv toga. Termin „Murti-Bing“ Miloš je pozajmio iz romana Stanislava Ignacija Vitkjeviča Nenasitost da bi ilustrovao povodljivost intelektualaca za lepotama Nove vere. I drugi termin „ketman“ pozajmljen je iz literature ovoga puta iz knjige Žozefa Artura Gobinoa Religije i filozofije u Centralnoj Aziji nastale krajem devetnaestog veka. Iz nje je uzeo „priču“ kojom je hteo da pokaže da ljudi o kojima piše Novu veru nisu prihvatali bezrezervno. Glumili su odnosno praktikovali neku vrstu igre u kojoj su se svi maskirali i vladari i oni koji su im podređeni. I svi su znali za to. Praktikujući „ketman“ dovodeći u zabludu predstavnike vlasti čovek se osećao moralno čist. I tu dolazi do vrednosnog pomeranja. Niko nije osuđivao takvog čoveka važno je da je bio „lojalan“ vlasti. Osuđivan je onaj ko nije umeo vešto da se služi maskom.