Grad bez lica

Ovo je mozaik-priča o Novom Sadu. Kakav je bio kakav jeste i kakav bi mogao da bude. Istovremeno to je mozaik-priča o njegovom licu i pokušaj da se ono vidi u objektivnom svetlu. Zapitaćemo se: da li je to moguće? Ne počinje se priča i ne gradi se slika da bi “nešto” bilo objektivno već da se u ogledalu vidi ono što se želi. Bar tako rekosmo malopre. Zbilja koliko je potrebno da se odmakne ili koliko da se stane u stranu kako bi se izbegao odsjaj sopstvenog lika? Čini se toliko mnogo da se lik više ne nazire čak ni da se ne naslućuje... Ne postoji jedna slika grada kao što ne postoji ni jedan drugi dualitet sem istine. Istina je da ne postoji mogućnost bilo kog pojedinca da obuhvati celinu grada. On je u stanju da “osvoji” samo pojedine njegove delove pri čemu problem sklapanja u celinu i dalje o(p)staje. Prema tome mi ovde nećemo pokušavati da uradimo nemoguće da onom koji ima poverenja u ovo posmatranje obećamo kako ćemo biti u stanju da se bavimo “velikom urbanom sintezom”. Toga jednostavno nema. Hoćemo da opišemo grad koji nije uspeo da se odmakne dalje od sopstvene slike u ogledalu a koji je to silno želeo.