Momo

Mihael Ende u bajkovitom romanu Momo pripoveda o devojčici koja pokušava da spase ljude od hladne nemilosrdne Sive gospode koja im kradu vreme. U tome joj pomažu mnogi prijatelji mudri učitelj Hora i najčudnija kornjača na svetu Kasiopeja. – iz predgovora Drinke Gojković Kad počnemo da čitamo priču o avanturama devojčice čupavice Momo u prvi mah se zapitamo – pa zar se bajke ne pišu samo za malu decu? Jer ono što se u knjizi zbiva odista je po mnogim svojim osobinama bajkovno: već sama glavna junakinja ne pripada baš sasvim ovom nama bliskom svagdašnjem svetu a njeni doživljaji pogotovu su takvi da ih ne možemo smestiti među dogodovštine u kojima bismo kao učesnike lako zamislili i sebe same. Iz sveta bajke potiču zatim i ona siva gospoda koja se zaverila da ljudima otmu vreme – ono vreme što se poklanja drugima umesto da se upotrebljava za obavljanje raznih "korisnih" delatnosti; (a sve korisne delatnosti ako se obavljaju sebe samih radi a ne na radost i korist onih koje volimo brzo postaju i bespotrebne i besmislene). Tako nam priča o Momo kroz svoju bajkovnu formu postavlja pitanje šta je to vreme. Devojčica Momo ni sama to ne zna sasvim jasno ali oseća koliko je ono važno pa se upušta u zamršeni okršaj sa sivom gospodom – onim čudnim kreaturama koje pokušavaju da ga ugroze. Tajna značajna i za njih i za ljude leži u tome što je "vreme život a život stanuje u srcu". Momo se dakle bori za život sam za ono što predstavlja njegovu prvu i pravu vrednost. I sad počinjemo da shvatamo da ova bajka nije baš sasvim bajka. Jer stara je istina da granicu između stvarnog i nestvarnog istinskog i izmišljenog ne treba povlačiti odveć strogo i oštro; govoreći "nestvarnim jezikom" i na "nestvaran način" često o stvarnom naučimo više negoli kada stvarnost gotovo opipljivu vidimo pred sobom.