Pnin

Roman Pnin po mišljenju velikog broja kritičara najjednostavniji je i najpristupačniji roman Vladimira Nabokova. Upravo tom prividnom pristupačnošću međutim ovo delo prosto navodi na pogrešna tumačenja – među njegovim čitaocima uvek će biti mnogo onih koji su skloni zaključku da je reč o „lakom“ humorističkom romanu nizu labavo povezanih vinjeta iz života neobičnog ruskog emigranta u negostoljubivoj Americi. Postoji međutim i koheziona sila koja taj skup vinjeta drži na okupu; ta sila mnogo snažnija no što se na prvi pogled čini skrivena je u nizu tipičnih Nabokovljevih lavirinata – ponajviše u čudnom zagonetnom i složenom odnosu pripovedača i glavnog junaka. Priča o Pninu sama po sebi nije ni laka ni neobavezna ni humoristička – takvom je trebalo da je učini način na koji je ispričana. Sve priče ovog sveta postoje nezavisno od bilo kakvih posrednika poručuje Nabokov i u romanu Pnin pokazuje šta se događa kada se priče lati nedovoljno vešt a pri tom još i zlonameran pripovedač. Priča tada nestaje (u ovom slučaju odlazi automobilom zajedno s glavnim junakom) odlazi da potraži nekog ko će umeti da je ispriča bolje i lepše i potpunije – kao što je nagovešteno na kraju Pnina kada čitava povest kao da počinje iznova u istom trenutku kao i prvi put ali za neku drugu publiku.