Bernardijeva soba

Bernardijeva soba nije samo roman kao događajnost već priča koja je pronašla i autora i čitaoce i vozi nas i vozi u čudesnoj naizmeničnosti uzlaznih i silaznih lukova na Jadranskoj magistrali. Ispresecanost putanja fenikscrvene bube i tamnog mercedesa u tamnoljubičasto more u veliki hladni Okean. Roman koji je kantata raspričava se kao muzika - i na planu doživljaja. Reč je o prozno-poetskom melanžu pripovesti i refleksijama muzici i slikama alhemijskim pretapanjima događaja razmišljanja boja i oblika nameštaja sobe grada i okeana. Naracija nije linearna nego isprekidana muzikalna ponavljajuća dijalektička; ne putanja nego mnoštvo skretanja i susretanja ... Novi roman Slobodana Tišme pojavljuje se kao netipična proza kao pasivni otpor i rezignacija kao remećenje klasične naracije (sistema u kojem živimo) i prepuštanje alhemiji zgušnjavanja doživljaja i događaja. Slojevi radnje su slojevi zanosa koji želi da bude neprekidna afirmacija dijalektička afirmacija Da ali Ne! Ne ali Da! Uvek Da ali sa zadrškom“. Stoga je priča=doživljaj ovog romana ona kućica koju nosi svaki/a umetnik/ca. Bernardijeva soba je svačija vlastita soba mesto subjekta koje je titranje praznine između talasa Okeana soba koja nas prazni od nas samih. (Maja Solar)