Poslednji testament Oskara Vajlda

Poslednji testament Oskara Vajlda Akrojdov je drugi roman po mnogim svojim odlikama reprezentativan za prvu deceniju piščevog romansijerskog rada. Prvo što pada u oči jeste činjenica da su svi Akrojdovi romani iz ovog perioda u manjoj ili većoj meri zasnovani na biografijama i stvaralaštvu umetnika iz minulih epoha. Među njima Poslednji testament Oskara Vajlda svakako je najbliži žanru biografskog romana. Reč je ipak o sasvim speifičnom biografskom romanu kojim Akrojd pokušava da ostvari nešto što su pre njega činili mnogi značajni pisci ? laća se okoštalog žanrovskog obrasca da bi u kontrastu s njegovom podrazumevanom konvencionalnošću snažnije istakao vlastite po mnogo čemu autentične i nove poetike. Odluka da na svoj način ispriča životnu priču Oskara Vajlda predstavljala je duboko promišljen ali i dvostruko hrabar izbor. Pre svega lako se moglo dogoditi da pisca ukalupi i sputa izuzetna popularnost biografske literature u Engleskoj masovno pisane i čitane u rasponu od pedantnih katkada sa zamornom skrupuložnošću pisanih dela do bezočnih senzacionalističkih konstrukcija. Jedna od bitnih vrlina Akrojdovog romana jeste to što ne spada ni u jednu ni u drugu grupu a nemoguće ga je svrstati i u ono spasonosno negde između". Piščeva hrabrost ogleda se i u izboru junaka ? Oskara Vajlda čija je blistava i tragična životna priča već ispričana u nizu biografskih dela."