Vidimo se u večnosti

I u svom šestom romanu „Vidimo se u večnosti“ čačanski pisac Mića Milovanović nastavlja da piše u sferi tzv. „stvarnosne proze“. A o svom omiljenom romaneksnom žanru autor kaže: „ Ja kao grešni dijak samo prepisijum ono što je sâm život stavio na svoje matrice“. U ovom svom delu Milovanović ljubav stavlja u poziciju krotitelja zla. Dvoje mladih-Italijan Anđelo i Srpkinja Milena u vihoru opakog vremena umesto da vode rat počinju da vode ljubav. Dezertirajući iz vojnih redova oni se izlažu brojnim opasnostima da to uzvišeno osećanje plate životom. Nastojeći da se što više udalje od linije fronta Milena i Anđelo lutaju ratom zahvaćenih planina Zelengore Lelije i Maglića. Na jednom od opustelih katuna nailaze na sedmogodišnjeg dečaka samog gladnog i preplašenog. Taj iznenadni susret snažno će obeležiti sudbinu svih troje. Dvoje mladih dezertera sirotog dečaka prigrliće kao svog najrođenijeg. Iz jednog davnašnje vojničkog pisma pronađenog na zgarištu spaljenog katuna – rodiće se nova ljubav dvoje sledbenika Milene i Anđela... Sa stranica ove knjige punim sjajem blista „dobrota ljudske duše i toplina srca“ kako osta rukom zapisano rukom jednog od aktera ove uzvišene ali istovremeno i tragične drame. Ostadoše reči uklesane na kamenom belegu kao poruka da ovaj svet samo dobrota i ljubav mogu spasiti.