Molitva za oca Prohora

ta je jedan vrli duhovnik u Čačanskoj bolnici pred smrt 1992. godine ispričao doktoru koji ga je primio na interno odeljenje ove bolnice.Kako je počeo sa beleženjem nesvakidašnje živitne priče... ... Doktore teška srca sam pristao da Vam pričam o sebi. Bojim sea da za tako nesto nemam ni vremena ni snage... ali i Vama i doktoru Daboviću dugujem veliku zahvalnost za ono što za mene činite pa vas ne mogu odbiti. ... Svaki čovek svoje zemaljske dane proživi onako kako mu je Gospod odredio pa tako je i sa mnom. Na svet sam došao na dan svetog Arhanglela Gavrila leta gospodnjeg 1897 godine. Rodio sam se kao četvrto dete od desetoro dece moji roditelja... Jedini starost dočekasmo Joksim i ja. Sve što je ljudsko to je ništavno i prolazno svačiji vek proleteće kao oblak preko nebesa. Ja od srca poroda ne imadoh. Još kao dete ja krenuh Hrstovim putem istine. Na našem imanju odvajkada stoje ostaci crkve zarasle u korov i trnje. Ali moju detinju dušu sa toga mesta obasjalo je neko čudo ozarenje neka božanska svetlost...