Povest o mojoj ženi

Ova povest mađarskog pisca Milana Fišta još od dana objavljivanja ubraja se u dela svetske književnosti koja u sebi nose neke od neodgonetnutih tajni ljudskog postojanja. Roman je stekao svetsku slavu i odmah posle pojavljivanja na francuskom preveden je na dvadesetak jezika da bi 1968. godine bio nominovan za Nobelovu nagradu. Drama naizgled obične ljubomore jednog muškarca holandskog pomorskog kapetana prema supruzi Francuskinji dočaraće u romanu rajske visine i paklene ponore jedne mukotrpne opsesivne veze. On će je voleti i istovremeno mrzeti. On će je proganjati. Njegova ljubomora neosetno prerasta u opsednutost i samouništavajuću strast. Kapetan Šter neumorno traga za dokazima u prilog svojoj ljubomori prolazeći kroz sam pakao da bi na kraju sa zaprepašćenjem došao do saznanja da je kako god da je bilo u njihovom braku Lizi ostala neodvojiv deo njegovog života. Na ulici Pariza on „vidi“ svoju ženu koja je godinama mrtva i veruje da će mu se jednog sunčanog dana ona… odnekud ponovo pojaviti u nekoj pustoj ulici na nekom uglu… Vidi da će se kroz njen crni mantil zasigurno probiti sunčevi zraci… i zaključuje: Život dajem da će biti tako. Inače pita se čemu bih živeo…