Kandže

Radnja ove moderne bajke smeštena je u Beograd, u vreme građanskih protesta 1996-97. Vidojkovićev junak je student treće godine prava, fanatični učesnik protesta protiv izborne krađe. Izgladneo, odrpan i izneveren od ostatka sveta, on svakodnevno ide na demonstracije i bezglavo uleće u najopasnije situacije pomiren sa besmislom života. Sve će se promeniti kad upozna neobičnu devojku smeđe kose i odsečenih trepavica….„Kandže“ na nov način govore o studentskom protestu devedesetih razobličujući ga do kraja, i bezobrazno promovišu princip revolucionarne pravde i pravilo da je u politici i ljubavi sve dozvoljeno.

"Kandže" su najbolji i najambiciozniji poduhvat Marka Vidojkovića: roman napisan vešto i zavodljivo, roman o onome što nas se tiče sa junacima od krvi i mesa čak i kada zaševrdaju sa obe strane "realnog". Teško da beogradski asfalt i klinci koji landaraju njime imaju na početku XXI veka boljeg i preciznijeg tumača i glasnogovornika od Vidojkovića. Četvrti Vidojkovićev roman u samo četiri godine pokazuje da sa njim – kao sa svakim pravim pankerom – nema cenjkanja: umesto ugađanja anemičnoj književnoj čaršiji, Vidojković piše i svira po svojim pravilima. Ko značaj tog njegovog iskoraka ne prepozna na vreme, samo je sebi naškodio: pisac "Kandži" – s retkim darom u modernih Srba: marljiv, a nije skriboman; pismen, a nije dosadan! – ionako ide dalje, pa vi vidite šta ćete. - TEOFIL PANČIĆ

Dok sa gotovo neverovatnom koncentracijom rekonstruiše godine beznađa, dok nas vraća u groteskni reality-show sive i karnevalski uskovitlane beogradske svakodnevice 90-ih godina, da bi sve to, u jednom trenutku, na dnu očaja, prevazišao i pročistio snagom sopstvenog dara, Vidojković nas podseća da književnost ipak nije samo puko opisivanje i prepisivanje života, već i najbolji način (kada je pravi), da ga razumemo onakvim kakav on jeste, ma kako inače besmislen i crn bio. I više od toga, da se suočimo sa njegovim neimenljivim i konačno nerazumljivim ostatkom, onim ostatkom koji nas prevazilazi, i svodi na pravu meru, na ništa, takoreći. U Kandžama Marka Vidojkovića, dakle, podjednaku važnost ima (pri)kazivanje stvarno dogođenog života (koji ne bismo hteli da pamtimo, ali moramo), i skeniranje onoga što se nalazi ispod vidljive površine sveta, onoga što bih sa dve reči nazvao demonizam svakodnevice.
Neću dalje, čitajte ovu knjigu. – MIHAJLO PANTIĆ