Gvidova mapa

Jedan od najvećih putnika današnjice, kojem je osim životne ljubavi putovanje odavno postalo i profesija i književni kredo, geopoetičar i „kum“ beogradskoj kući Geopoetika s početka devedesetih, napisao je novu knjigu hodočašća po evropskom kontinentu. Među opisima delova „garderobe“ ove Stare dame našlo se i nešto „odevnih predmeta“ iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske. No, tu su i skandinavski predeli, poseta Trstu, Galiciji, Parizu, Veneciji... Knjiga počinje i završava se posetom njegovoj rodnoj Škotskoj (da podsetimo, Vajt decenijama živi u francuskoj Bretanji). Svoj sopstveni gost? Da, jer cela knjiga odiše čudnovatim odmakom od samoga sebe, pa i slika koje se opisuju... kao da je reč o nekom ubrzanom putovanju, prolasku kroz već viđeno, potvrđivanju već znanog. Doduše, ako je ikome svet poznat – onda bi to trebalo da je Kenetu Vajtu. Otud je svejedno na koje vreme se odnose putešestvija po Beogradu, Puli, obodu Balkana, Jadrana ili raznih severnih mora Evrope: to su pre svega susreti s ljudima i prirodom. Čitaoci Vajtovih knjiga setiće se da je ovaj redosled u većini njegovih ranijih knjiga bio, ipak, obrnut! Ideja za zajednički naslov ovim putopisima nalazi se u tzv. Gvidovoj mapi iz 1119. godine čiji je autor bio Gvido iz Pize, a na kojoj je oslikana kolorna, čudnovata i maštovita mapa sveta, a pre svega tri kontinenta: Evrope, Afrike i Azije. Karta se čuva u Kraljevskoj biblioteci Belgije u Briselu i ona je glavni inspirator ovom hodočašću: ono je em asketski šturo (čak i u jeziku) em ima svoje suštinsko, metajezgro u prevashodno i ovde nedosledno zastupljenom posebnom prostoru – na Mediteranu.