Prokleta avlija

Kratki roman Prokleta avlija" čije pisanje je Andrić započeo između dva svetska rata a dovršio ga i objavio 1954. godine smatra se piščevim remek-delom. Komponovan je narativnim postupkom "upričavanja priče" (prstenasta okvirna strktura). Ima više pripovedača koji jedan od drugoga preuzimaju kazivačku poziciju. Pripovedanje u ovom romanu može se predstaviti i slikom koncentričnih krugova koji se skupljaju do samog jezgra priče. Kao i svi drugi Andrićevi romani izuzimajući "Gospođicu" i Prokleta avlija okrenuta je istoriji ali na drukčiji način od višegradske travničke i sarajevske hronike. Roman je ispripovedan smirenim nepristrasnim tonom kojim se odmereno i sugestivno teži objektivizaciji kako je to kod Andrića već običaj i pravilo. Do centralne istorijske priče iz XI veka o tragičnoj sudbini Džem-sultana Andrić nas dovodi posredno. O Džem-sultanu pripoveda mladi polu-Turčin Ćamil koji u njemu vidi svog sudbinskog srodnika i preteču. O Ćamilu pripoveda prestravljeni Jevrejin Haim a svi oni su samo uspomena fra Petra na dane provedene u stambolskom zatvoru "prokletoj avliji". A tu uspomenu opet grli luk sećanja bezimenog mladića (pisca?) koji gledajući u zimski dan na fra-Petrov grob vraća u sebi ceo tok priče.Svi protagonisti Proklete avlije ma koliko različiti čuvaju u sebi iskustvo sužnja pa i svet makar i nesvesno osećaju kao ograničen teskoban prostor. Kao da je samo postojanje tamnovanje. (Naslov romana simbolički je ključ čitanja.) Uskomešanost zatvora u koji se sliva zli talog imperije koja je prešla svoj vrhunac ali gde igrom slučaja zalutaju i ljudi koji su samo drukčiji od ostalih postaje neka vrsta zamene za svet on traje u vremenu i ne obazire se na pojedinačne ljudske sudbine koje ga tvore. "Svi su sporedni i nevažni" zapisuje Andrić. "Avlija živi sama za sebe sa stotinu promena i uvek ista.""