Todorov jahač

Gde baš nađe Todorovog jahača? Njega se najviše bojim. Dok sam pisao knjigu „Ale i bauci“ o Todorcima sam čitao i pisao samo po sunčanom danu s upaljenim svetlom pride a trudio sam se da u sobi nikako ne budem sam. I opet me je blo strah. S dobrim razlogom. Na Balkanu kao što je poznato vrvi od raznoraznih strašnih bića. Gotovo da i nema dobrohotnih. Nema potrebe da ih ovde spominjemo poimence sve ih znamo počev od naših vampira - koje smo velikodušno podarli čitavom svetu - pa do gotovo izumrlih ala psoglava ili drekavaca. Neka od tih bića posećivala su nas u snovima druga smo prepoznavali u suton u mračnim budžacima rečnim virovima ili u šumskom gustišu a gdekoja i u našim domovima na prašnjavim tavanima ili u podrumskim dubinama. Međutim kao što sam još pre više od dve decenije napisao: „Ale su opasne ali sklone piću i priglupe vodenjaka i rusalki takođe se treba kloniti vampiri su po svojoj prirodi neprijatelji čoveka ali ništa se po strahotama ne može meriti s Todorcima konjanicima noći“. A upravo o Todorcima hrabro je odlučila da piše Ira Stupar! Izgleda da nije imala izbora. Po struci sociolog i fizički antropolog Ira se susrela s podacima o jednom sasvim neobičnom skeletu... Skeletu jahača sraslog s konjem jahača s čudnom karlicom i još čudnijim pršljenovima. Čitaoci već pogađaju u pitanju je skelet Todorca. Da li ga je našla autorka ili jedna njena koleginica koja je Iri samo pružila uvid u dokumentaciju? Zašto o tom senzacionalnom otkriću nema podataka u dnevnoj štampi na televiziji internetu? Kakve veze imaju Todorci sa čuvenim ustaničkim vojvodom Stanojem Glavašem? Ne usuđujem se o tome ni da zucnem pošto su se u priču o tajanstvenom skeletu uplele i tajne službe (vojne i civilne) zlokobni istražitelji hrabri i beskompromisni novinari popovi i naravno neizbežne seoske vračare. Kao da sami Todorci nisu dovoljno strašni! Postoji samo jedan način da knjigu Ire Stupar bezbedno pročitamo: da se pretvaramo da je u pitanju roman da je sve to izmišljeno i izmaštano. Ona zaista neodoljivo podseća na uzbudljiv triler odnosno kriminalistički roman s elementima fantastike i „strave i užasa“. Knjiga Ire Supar „Todorov jahač“ pisana je moderno jasnim sažetim gotovo novinarskim stilom i u njoj nema popularnog i sladunjavog koketiranja s narodnom tradicijom kao ni beskrajnih varijacija na temu „Vila i vilenjaka“. Takođe ona ne upada ni u kliše nacionalne „new age“ literature o drevnoj i slavnoj slovenskoj mitološkoj prošlosti. Naprotiv u pitanju je jedan brzi urbani triler u kome ni junaci ni pisac a ni čitaoci nemaju vremena da predahnu. Tenzija i atmosfera zebnje neumoljivo rastu dok se s akterima probijamo kroz muzejske depoe sumorne kancelarije navodno izgubljenu dokumentaciju duge policijske hodnike i misteriozne dosijee. Dramatičnu i jezivu završnicu knjige koja se odvija kod crkve u selu Bančina zaista ne treba čitati noću (pogotovo ne u vreme „Todorove nedelje“ koja obično pada prve nedelje uskršnjeg posta)! Svedenost autorkinog stila „fleš-bekovi“ i gotovo filmska kompozicija (da ne kažem montaža) knjige čine da „Todorov jahač“ na mahove podseća na filmski scenario a čitava priča zaista ima dobre potencijale da bude na neki način ekranizovana. Trebalo bi pohvaliti nepretncioznu ali lepu i otmenu opremu knjige kao i ubedljive dokumentaristički precizne ali i maštovite ilustracije Slobodana Mrđanina.