Vetrnji vis

Vetrnji Vis“ je nov prevod sa autentičnijim naslovom jedinog i čuvenog klasičnog romana engleske spisateljke Emilije Bronti u nas ranije prevedenog u dva maha – pre trideset i pedeset godina – kao „Orkanski Visovi“. Roman je povest o neznanom nahodu Hitklifu kog dobrostojeći farmer vlasnik imanja i kuće „Vetrnji Vis“ na vetrovitoj čuki u pusti u Jorkširskoj grofoviji u Engleskoj donosi kući sa svog puta u Liverpul i odgaja ga kao svoje omiljeno dete protivno volji najvećeg dela porodice. Izuzetak je mala Katarina koja s njim zajedno odrasta. Posle smrti farmerove sudbina Hitklifova se pogoršava: stariji sin Hindli vraća se u Vetrnji Vis kao oženjen Hitklifa šalje međ obične radnike na imanju i nasilnički upravlja imanjem. Hitklif neobično voli Katarinu a i ona njega – ali se ipak udaje za Edgara Lintona sina vlasnika Majura Drozdov Krst u blizini. Hitklif prekonoć nestaje da bi se pojavio posle nekoliko godina kao odrastao i dobrostojeći čovek. On započinje svoju brižljivo planiranu osvetu. Hindliju koji je sad udovac postepeno na kocki uzima celo imanje tako da ovaj ubrzo umire uništen razvratnim životom i alkoholom. S Katarinom i njenim mužem Edgarom održava licemerno pristojne odnose a u međuvremenu zavodi Edgarovu mlađu sestru Izabelu i ženi je. Kompleksan odnos s Katarinom dovodi do krize i njene duševne i telesne bolesti i konačno do smrti na porođaju. Izabela beži od kuće zbog Hitklifove namerne okrutnosti rađa sina a posle izvesnog broja godina i ona umire. Hitklifov i Izabelin sin Linton jedini je zakonski naslednik Majura Drozdov Krst pošto Edgar nema muških potomaka. Svi planovi Hitklifovi usmereni su na to da se dokopa tog imanja i uništi porodicu Edgarovu. On uzima svog sina u Vetrnji Vis pa na prevaru uspeva i da ga oženi Katom Edgarovom i Katarininom ćerkom. Okolnosti potpomognute njegovom bezosećajnošću i okrutnošću idu mu na ruku: umiru i Edgar i Hitklifov sin i Hitklif postaje gospodar obadva imanja. On sad živi osobenjački u Vetrnjem Visu vaspitava Hindlijevog sina Hertona da bude neuk i sirov a svoju mladu snaju prezire i zlostavlja. Ipak ga muče duhovi prošlosti najvećma sećanje na Katarinu i morbidna čežnja da se s njom sjedini u smrti. Začetak ljubavi između Hertona i mlade Katarine ukazuje mu na jalovost njegove osvete zbog koje se on ipak ne kaje. Tako nepokajan i umire jedne kišovite noći 1802. godine i biva sahranjen na seoskom groblju do Katarine čiji grob je sad zakriljen Edgarovim i njegovim. Jaki opisi duševnih stanja okrutnosti i bezosećajnosti učinili su da neki kritičari spočetka zaziru od ovog remek-dela da bi ono ipak vrlo brzo zauzelo svoje istaknuto mesto u engleskoj i svetskoj književnosti. Iako se najčešće pominje kao samonikli genije engleske provincije vrlo je moguće da je Emilija Bronti pogotovo tokom svog boravka u Briselu imala prilike da se donekle upozna s velikim evropskim romanima tog vremena pogotovo Balzaka i Stendala uz čija neumrla dela je vreme svrstalo i njen jedini roman. On se i danas redovno doštampava širom sveta a prilagođavan je i prilagođava se za brojne filmske i televizijske verzije i pozorišna izvođenja.