Ovo liči na kraj

Suočavanje Tonija Vebstera sa svešću o tome da je sećanje sve što mu je u životu preostalo, ne bi bilo toliko dramatično da nije propraćeno spoznajom da sećanje ne postoji. Postoji prošlost, kao gadan i mutan bezdan, i postoji imaginacija, da u tu prošlost zaroni i u njoj ne pronađe, nego stvori, utehu ili bol. Imaginacija glavnog junaka romana Ovo liči na kraj okovana je umom istoričara: preterano oslonjen na činjenice, a premalo sklon nostalgiji, Vebster je potpuno nezaštićen u trenutku kada shvati da je istina o njegovoj prošlosti suštinski drugačija no što je decenijama verovao. „Sad si potpuno sam, Toni“, kaže mu jedna od dveju žena koje su presudno obeležile njegov život; ona druga podseća ga na činjenicu da mu nikada ništa nije bilo jasno. Nije ni sada, dok pokušava da uhvati smisao života koji se kao veliki talas nezadrživo survava unatrag, ka onom početku iza koga nema ničega. Čak ni kraja: ovo liči na kraj, ali kraja nema: postoje eros i tanatos, istina i zabluda, ljubav i mržnja, ljubav i ljubav. I postoji nemir. Postoji veliki nemir. Nagrada Man Buker za 2011.