Svila

Ovo nije roman. Nije ni novela. Ovo je samo obična priča. Počinje s jednim čovekom koji prelazi pola sveta a završava se s jednim jezerom po vetrovitom danu. Čovekovo ime je Erve Žonkur. Ime jezera ne znam.Moglo bi se reći da je to ljubavna priča. Ali da je samo to ne bi vredelo truda ispripovedati je. U njoj su i želje i patnje koje svi vrlo dobro poznajemo ali za koje nemamo odgovarajuće ime. U svakom slučaju to nije ljubav. (Ovo je starinska priča. Kada ne znaš kojim imenom da nazoveš stvari služič se pričama. To tako funkcioniše. Odvajkada.)Svaka priča ima svoju muziku. Ova ima belu muziku. To je važno napomenuti jer bela muzika je čudnovata muzika katkad te uznemiri: svira se sporo a pleše se lagano. Kada je dobro odsvirana to je kao da čuješ kako odjekuje tišina a ako gledaš one koji uz nju plešu izgledaju ti kao da su nepomični. Prokleto je teška bela muzika.Nema više mnogo šta da se doda. Možda ne bi bilo zgoreg istaći da je reč o priči iz devetnaestog veka: naprosto zato da niko ne očekuje avione mašine za pranje veša i psihoanalitičare. Ovde ih nema. Možda neki drugi put.