Homer Ilijada

Homerova Ilijada nastavlja da peva iz vekovnih dubina. U njoj je opevan pedeset jedan dan poslednje godine jednog rata dugog čitavu deceniju u kojem je Troja napokon poražena i razorena. Ona peva o bogovima ljudima i junacima koje pamtimo u njihovim srdžbama i njihovim žudnjama u odvažnosti i dovitljivosti u osveti i samilosti unutar granica jednog večnog bojišta. Rukovođen idejom da prilagodi tekst za javno čitanje Alesandro Bariko ponovo iščitava i ispisuje Homerovu Ilijadu kao da treba njoj da se vratimo njoj i Homeru kako bismo sagledali jedan od najveličanstvenijih trenutaka naše sudbine. Montirajući originalni tekst Bariko stvara horsku kompoziciju za dvadeset jedan glas (poslednji je Demodokov aeda koji peva o padu Troje); Homerovi likovi pozvani su na scenu – bogovi su ostavljeni u pozadini – kako bi glasom koji nam je blizak ispripovedali svoju priču o strasti i krvi svoj veliki rat svoju veliku avanturu.