Nevidljivi - pikarski roman u pismima

Kombinujući moglo bi se kazati stari pigmalionski sindrom s modernističko-orvelovskom temom totalne kontrole javnog života Gataličin refleksivni roman se tako pred očima čitalaca već negde oko svoje polovine polako ali sigurno preobražava u neku vrstu prerušenog traktata s antitezom. Uporno varirana iz poglavlja u poglavlje ta dosledno “obratna” teza počiva na pretpostavljenom raskolu između modernog umetnika i publike (“Šta je umetnost bez publike: pusta sanja? Šta je publika bez umetnosti: mahnitanje?”) odnosno na “sablažnjivoj” zamisli o prividu slobode i autonomije umetnosti i neophodnosti “dušebrižničkog” diktiranja a to znači na potrebi paternalistički “dobronamernog” falsifikovanja kulturnih tokova.