Dve tačke na i

Žil Pelren kanadski pisac tvorac je priča i zapisa koji su često na granici između stvarnog i natprirodnog. Pored neobičnosti kao glavnog obeležja njegove proze crta koja sigurno odmah pada u oči je i retka samosvojnost: svako poređenje sa Kafkinim Bodlerovim Karverovim ili Beketovim pričama svako svođenje na odrednice kao što su „proza apsurda“ ili „onirizma“ pokazaće se neumesnim. Jer najčešće je posredi kanadska svakodnevica prepoznatljiva pa i sumorna licemerna i potrošački nastrojena a onda najednom neka pojedinost sasvim preokrene čitaočevu percepciju: sa iznenađenjem shvatimo da je reč o nečemu sasvim drugom ono što smo mislili da je obično možda tek malo poetizovano ili kritičko viđenje stvarnosti postaje naglo izvor strepnje i čuđenja gotovo straha. Nije retko da se na kraju pisac sa nama poigra pa nekom primesom humora ili fine ironije uspešno još jednom obrne ugao posmatranja. Ponekad „oneobičavanje“ nije u sadržinskoj ravni: dovoljna je igra reči pa da zapis dobije sasvim nov smisao. A ako još kažemo da se sve to dogodi u samo dvadesetak redova postaje jasno da je u pitanju majstor reči i stila.