Snovi zatravljenih kula

Sa velikim dletom ljubavi na zamkovima je utisnut dah bivših. I čudan je taj dah. Miriše sladunjavo - pomalo podseća na prezrelu jabuku. Od slasti do truleži mali je pomak a čini se da su zamkovi stalno na toj granici. Možda svako od nas živih ima svoj zamak a da to i ne zna. Možda je u našem sećanju istetovirana kula koje se ne sećamo. No nije važno... Treba samo putovati i biti strpljiv. Sigurno je da ćemo jednog prohladnog sumraka zastati da se odmorimo kraj nekog zatravljenog zida. Ako budemo pažljivi videćemo da je na njemu ispisan datum našeg rođenja i smrti. Ne treba se uplašiti. Treba se pokloniti i tiho se ušunjati u pukotine.