Ne mogu da se setim jedne rečenice

Priče sažetosti iz knjige "ne mogu da se setim jedne rečenice" predstavljaju dakle jezički uhvaćene svakodnevne slike i situacije a često i metastrukturalne predloške odnosno fragmente esejističkog razumevanja urbanog splina i urbane samosvesti rok osećajnosti i ispraženjnog sveta opsednutog entitetima kakvi su smrt ideologija istorija. Posledica tih entiteta jeste pojava onoga što se u priči "Svi MIlanovi ljudi" naziva novim defetizmom. Ako se novi defetizam ne može prevladati o njemu je moguće pripovedati - sažeto i uvek drugačije sa malim preobražajima koji mimikrijski prate temu pripovedanja tražeći rečenicu koja postoji baš zato što ne moižemo da je se setimo.Način na koji se to pokazuje u ovoj knjizi zahteva da dopunimo njenog pripovedača: priča nije samo sažet ubrzan put do smrti. Priča može da bude i trenutak u kome zaboravljamo na smrt i na velike naracije ovog sveta. Do takvih trenutaka Mihajlo Pantić dolazi u svojim najboljim pričama.Sve sto karakterise Panticevu prozu sazeto je u ovoj knjizi vec poznatog panticevskog naslova: urbanost rok (sub)kultura poeticka samosvest "novi defetizam"... I jedino sto se moze o ovoj knjizi reci kao sud jeste da je ovo prisecanje realno sve bezuspesnije a estetski uspesnije.Priče sažetosti iz ove knjige predstavljaju našu svakodnevicu prelomljenu u prizmi esejističke samospoznaje. Ipak kada esejistika dobije toliku notu ličnog i proživljenog negde između defetizma i nerealnog optimizma analitika prerasta u umetničku prozu. Zivot i smer u ovoj knjizi i dalje ostaju antipodi ali ove priče su trenutak kada se zaboravlja na smrt i sve velike naracije ovog sveta.