Horai

Modra vizija visina koje se gube u bezdanu – more i nebo stapaju se u blistavoj izmaglici. Prolećni je dan a čas jutarnji. Samo nebo i more – jedna jedinstvena plava beskonačnost... Ispred plešu iskrice svetla nad talasima koji se vijugaju i poigravaju trakama pene. Ali malo dalje se ne primećuje nikakvo kretanje; samo boja – nežno toplo plavetnilo vode koje se stapa s plavetnilom vazduha. Nigde se ne vidi horizont nego samo daljina koja lebdi u prostoru. Pred tobom se prostiru silne dubine nad tobom je svod silne visine a što više gledaš u visinu boje postaju sve dublje.... „U Horaiju nema ni smrti ni bola; tamo ne poznaju zimu i cveće nikad ne vene a voće uvek obilato rađa i ko jednom okusi ove plodove nikad više ne oseti ni glad ni žeđ. U Horaiju rastu čarobne biljke so-rin-ši riku-gô-aoi i ban-kon-tô koje leče svaku bolest a tamo niče i magična trava jô-šin-ši koja oživljava mrtve. Ta magična trava se navodnjava čarobnom vodom od koje jedan gutljaj daje večnu mladost...“Pripovetke o starom Japanu njihovom mentalitetu kulturi religiji...