Noći naše usluga

Koliko pišem poeziju još uvek ne znam da lije ona posledica životne konvulzije ili nada uneku daqu mogućnost mogućnost očovečenja; alipesmu nepogrešno osetim kao unutarnji neki dlanda me dodirne ili neki glas kao da mi šapne: toje. Kada sam otvorio tog jutra jedan srednje velikikoverat u njemu mi je jedan u sebe nesigurniđački još rukopis nudio svoje prekucane pesme.Nisam bio siguran da ću ih pročitati ali pogledmi prvo pao na jedan intonacioni stih koji jeglasio:Misao će biti izvan prostora gdeSudbina vode deli vreme na reč i pesnika.Zastao sam. Pređem na sledeći još jedan ija sam znao: čudo je tu. Jedan nov glas se izdvajaspreman da otpeva sve solističke partije poezijesvog života. Tek posle pogledam potpis: SandaRistić. Prvi put ga susrećem (...)(…) Meni je drago da preko vremenskoggrebenja što nas deli tolikim dekadama ja moguda pružim štafetnu palicu poezije na našemjeziku ovoj gimnazistkinji. Videli ste: njene supesme – njene. Weno iskustvo – starije od nje.Wene su misli zrelije od godina koje ima alipesme su joj autentično mladalačke iskrene...