Privatna istorija

Ona ne poznaje udžbenike sledećih pokolenja. / Ona je sebično ravnodušna spram buke i besa svetskih zbivanja. / Naravno samo ako mi nismo grlo kroz koje će vikati.” Ovih nekoliko stihova iz Privatne istorije Predraga Brajovića bilo da je čitamo kao kolaž narativnih refleksivnih i poetski uobličenih fragmenata ili kao desetogodišnju hroniku generacije koja je kraj svog odrastanja ako je to bilo to doživela tokom devedesetih u Srbiji možda najpreciznije govore i o sadržaju i o poetici knjige. Ona nije pisana rukopisom pobednika i ne donosi sud. Ona ne kontekstualizuje jer njen junak upravo govori o lišenosti konteksta koliko god da mu je kontekst nametnut i jer upravo odatle počinje njegovo pisanje. Ali ona jeste u neku ruku estetički sud javne istorije i predstavlja glas čoveka koji na mah progovara proznim jezikom ogoljenim do gotovo nepodnošljive prozaičnosti da bi zatim prešao u registar visoke poezije... (iz recenzije Ivane Milivojević)