Pismo galebu

Milinkovićeva poezija je za časne ljude sa jasnim opredeljenjima prema čoveku; ona je za one čitaoce koji se rukovode svetlošću i poletom duha a ne trenutnim zadovoljstvom. Jasno izdiferencirani stavovi časni viteški maniri doprinose da se lirski subjekat sa istim intenzitetom raduje susretu sa prijateljem profesorom i voljenom ženom da oseti gorčinu Niobine suze i dubinu Orfejevog uzdaha.Milinković je ovom pesničkom zbirkom pokazao da je moguće iz sopstvenog lirskog naboja misliti na druge i o drugima; da lakoća pevanja dolazi iz iskrenosti onoga koji peva i da je iskrenost izraženog merilo i osnov u svim epohama i književnim pravcima. [...] Još jednom je potvrdio značaj i svrsishodnost pevanja a sebe je pokazao kao refleksivnog pesnika jasnih asocijacija liričara koji je ovladao merom kako u pogledu organizacije stiha tako i u pogledu doziranja emocija. To je doprinelo da njegova poezija bude jasna lepa skladna sveža i moderna istovremeno. (iz pogovora mr Predraga Jašovića)