Molitve u teškim časovima

Knjižica koju čitalac drži u ruci nosi naslov Molitve u teškim časovima i potekla je iz pera religioznog elizabetanskog pesnika Džona Dona (John Donne 1572-1631); reč je svakako o jednoj od njegovih najpopularnijih ako ne i najpopularnijoj knjizi. Rad na njoj Don će započeti tokom strašne epidemije tifusa što je pogodila London 1627. godine gde će pesnik i sam tesko obolevši pod sve izvesnijom senkom smrti voditi svoje zabeleške kao neku vrstu filozofskog i religioznog dnevnika i to ravno dvadeset i tri dana koliko pomenuta knjiga ima poglavlja i koliko će ga bolest držati prikovana za postelju ö sve dok naposletku jezičak na vagi sudbine milošću Božijom ili hirom slučaja ne bude pretegao na stranu života (i literature).Za strukturu Donovih Molitvi karakteristična je tripartitna odeljenost poglavlja koja su svako za sebe sastavljena od meditacije molitve i jadikovke što bi po svoj prilici moglo odgovarati i onoj oveštaloj trojnoj hrišćanskoj simbolici: Otac - Sin - Sveti duh ili još pre pučkim predstavama prilagođenoj slici sveta kao neba - zemlje - pakla. Iako je primordijalna oznaka Donovih Molitvi pre svega njihova religioznost one ipak stoje prevashodno okrenute čoveku i za čoveka s tim što se taj čovek makar i bio bolestan na smrt kao Don nipošto neće više osećati usamljenim pred strogim Božijim licem ni izdvojenim iz Božijeg krda nego će znati ili barem naslućivati da je u najmanju ruku deo jedne mnogo sveobimnije celine da predstavlja ako se tako može reći neku vrstu nebeskog beočuga transcendentnu kariku u mističnom lancu čovečanstva: Ni jedan čovek nije ostrvo sadržan u sebi ceo..."Osnovna odlika tzv. "metafizičke poezije" - izraz je Ben Džonsonov a skovan je upravo povodom Džon Donove poezije - nije toliko verbalni artizam ni proračunata racionalnost ni paradoksalno poigravanje nesvakidašnjim slikama ili neobičnim rimama koliko ritmičnost samog jezika. (Na nesreću te poezije taj aspekt ostaće uglavnom slabo istražen ili čak sasvim zanemaren od strane poznavalaca elizabetanske književnosti.) U toj ritmičnosti kao da se ogleda zaljuljanost čitave jedne epohe u samim njenim temeljima; oseća se tu nekakvo teško tektonsko pomeranje čitavih gromada i blokova stenja (reči) što se ljuljaju u srcu sveta (jezika) a u perspektivi neodložnog prodora novovekovne nauke što se tek sprema da proslavi svoje trijumfe i s tim u vezi i kao posledica toga neminovnosti skorog raspada opštevažećih hrišćanskih normi.(Upravo će na ruševinama tog sveta Ničeov Zaratustra kasnije zaigrati svoj strašni očajnički ples "čoveka napuštenog pod zvezdama" čoveka kao asasina Boga.)"