Memoari peska

Dragan Jovanović Danilov pretežnu meru poetičke osobenosti u odnosu na pesničku okolinu zasniva na unekoliko izdvojenoj poziciji pesničkog subjekta izmaknutog iz presne svakidašnjice u samosazdane prostore u kojima vladaju imaginativno estetsko i čulno. Danilov je pesnik koji odbija da prihvati da je civilizacija knjige izgubila primat i da je produhovljeni doživljaj sebe i stvari oko sebe stav koji ne pripada pojedinstvu našeg doba ekranske i potrošačke kulture.Otuda i odlike koje su i dosad redovno i uopšteno krštavane kao barokne: prisno sadejstvo zvučnih i likovnih elemenata pesničkog govora sklonost ka neobičnom i nenadnim obrtima spajanje udaljenih stvarnosnih nivoa povišenost tona koji sadržava naizmence lirski patos ironiju i autoironiju ponegde i fine humorne oduške. Glas produbljene zrelosti čujemo i razumevamo u Danilovljevim pesmama u kojima pokreće neiscrpna pitanja pesničke i ljudske samoartikulacije govora i tišine dok pesnik u deonicama erotičkih podsticaja obnavlja prepoznatljiv mestimice preciozan i verbalno razbokoren autorski rukopis po kojem ga odranije prepoznajemo.