Antologija Čiplić

Leksikalije Bogdana Čiplića udenute u ravničarski pejzaž u crkvene satove erlavo slućenih tornjeva u sumaglicu i prah iza čije penušave zavese prangijaju čikoši i konjokradice na skeli koja prima paore sa sedam kola odjednom te leksikalije ofarbane kukuruznim zlatom jeseni lebde nad vetrenjačama urezanim u nebo čamovo da ne znaš u šta ekser zakivaš jer i sam si u tim leksikalijama kvrgav kao u Čiplićevoj pesmi SOPILA svinjarevom brisom izrezan u ritskoj čamotinji. U tim bdenijima od gajdi svatovima izubijanih duša iz čijih pukotina krv piša slute se gromovite letnje kiše sa uzvinutim letom jednog vivka nad konjima čije nemire nozdrve podrhtavaju u prostoru u samoći ravnice iz koje se niko osim kiše javiti neće. Tu straobalnu osamu prostora s tundrom u sumračju sa tarnicama koje landaraju prostorom u potrazi za čovekom uvijenog u čaršav koga će zakovati među četiri daske neorendisane da svi budu veseli jer se sveta oslobodio i muka zemaljskih retko ko je s takvim baroknim žarom u raskoši inventarisao eto baš tu i takvu osamu u kojoj je svet unatraške sazdan. Draško Ređep nam upravo predočava i ono što ćute zidine naboja na usijanom suncu Bogdana Čiplića.