Bespuće

SF literatura se razvija upravo kao i svekolika umetnost taj je proces konstantan mada je u ponekim periodima manje upadljiv dok je u drugim buran gotovo mahnit. Stalnost promena međutim nije praćena i podjednakim entuzijazmom čak bi se moglo reći da svakoj promeni parira otpor iza koga stoje oni kojima bi novo uzdrmalo položaje odnosno obesnažilo principe kojima se rukovode. Stoga umetnost u svojoj istoriji beleži brojne često vrlo burne sukobe pobornika razvoja i onih voljnih da zadrže status quo. Slična dešavanja u okvirima SFa dakle nisu ni po profilu ni po žestini izuzetak. Dežurni branioci čistote žanra – a ovaj je definisan polovinom dvadesetog veka i rezultat je delimičnog prevazilaženja paraliteratnog obrasca – izdržali su revoluciju Novog talasa s kraja 60-ih i početka 70-ih potom period tihog podrivanja pa ponovo bunt kiberpanka polovinom 80-ih; ssada je na delu ponovo strategija malih koraka unapred što će reći da nema pokreta oko koga bi se povratnici grupisali već je promena difuzna ali i delotvorna. Tako e čvrsto-čisto jezgro žanra ponovo na muci i trpi pritisak. Rezultat će verovatno kao i ranije biti delimično usvajanje novina i otvaranje nove sive prelazne zone žanra. Tekuću promenu pokušavaju da prate i objasne iz različitih aspekata teorije u rasponu od Sterlingovog slipstrima preko fatalističkih o kraju žanra do onih koje pokušavaju da (re)definišu njegovo čitanje.