Kratki uvod u istoriju srpske kulture

Ova knjiga naslovljena parafrazom naslova prve male istorije Srba (1765) Pavla Julinca nudi bar u idejama drukčiju mogućnost da ponešto naučimo o sebi samima. Ipak. Odnos Evrope i Balkana u studiji kulture nikako ne bi trebalo da se svede na front binarnosti u kojem bi se s jedne strane upućivali povici na Evropu koja svoj navodni suprotni pojam upotrebljava s negativnim predznakom niti s druge strane kao getoizovan prostor orijentalnog. U oba slučaja radilo bi se onda o stereotipnoj predstavi. Ima međutim često i to nažalost istorija koje se ne pričaju u Evropi. Kao da su naučili da čarobni Balkan i Srbi u njemu nemaju druga prava osim na melanholične zvuke starogradske muzike ili na trubače iz Guče na večiti prijateljski gest gostoprimstva uz slatko i vodu i rakiju i fruškogorski bermet na karakteristiku srpskog domaćina na sve – osim na svoju reč. Deo tog zapadnog kontinenta ide napred a da pri tom ne vidi kako iza njega ostaju njegova deca i komšije izmučeni napaćeni ali sa svojom kulturom. Pre nego što stane i u takvom iskoraku nastavi da istrajava s tvrdnjom kako je srednji vek daleko za Evropom neka taj zamišljeni a verovatni šetač ne pomisli da i ovaj kratki uvod nema veze s takvim čitaocem. Da li to istorija kulture prisiljava čoveka da veruje u ono što ne postoji? Niko nas naravno ne sili da 42 u tako šta poverujemo. To bi bila mistifikacija i mitologizacija sopstvenog života o čijoj pogubnosti ima reči u ovom knjižuljku koji bi kao Arijadnin končić trebalo da nas u kružnom slikanju dovede do izlaza problema i omogući otrežnjenje. Možda je zato i potrebna ova rasprava i kao nezaobilazno razmišljanje u okviru studija književnosti. (Iz predgovora)