Strindberg i Van Gog

Nastao iz pitanja o granicama razumljivosti ljudskog života i stvaranja rad Karla Jaspersa Strindberg i Van Gog prvi put je objavljen 1922. godine u zbirci rukopisa o primenjenoj psihijatriji. Polazna tema za Jaspersa bila je odnos duševne bolesti i umetničkog stvaralaštva a za prvi predmet svoje analize uzeo je Augusta Strindberga i njegovo delo. Šizofrenija je u Strindbergovom slučaju bila odlučujući faktor njegove egzistencije pa time i faktor u razvoju njegovog pogleda na svet koji je dalje uticao na sadržaj njegovih dela smatra Jaspers a zatim prati taj uticaj i analizira ga. Bez namere da da sveobuhvatnu ocenu Strindberga kao pesnika on uočava da snaga Strindbergovog svetonazora prisutna u njegovom delu ne izvire iz jedne ideje već iz duhovne egzistencijalne zapitanosti bolesnika. Kako svako kazuističko psihopatološko saznanje počiva na poređenju Jaspers u drugom delu knjige analizira najpre primer sličan Strindbergovom primer šizofrenije kod Svedenborga a zatim govori o slučaju sasvim različitom od Strindbergovog – Van Gogovom kao i njemu srodnom slučaju Fridriha Helderlina. U Van Gogovom i Helderlinovom delu obelodanjuje se izvesna metafizička dubina kao rezultat jednog teško razumljivog duševnog iskustva smatra Jaspers ali i skreće pažnju da spoznaja izvesnih umetničkih dela kao šizofreno uslovljenih nipošto ne znači srozavanje njihove vrednosti. “Mi vidimo dubinu objavu tamo gde je to istinito ali kod šizofreničara to vidimo u nedostižnom obliku koji nema uzora” piše Jaspers. “Oni su za nas blagotvorni ako doživimo apel njihove egzistencije poziv na preispitivanje i ako u njihovim delima kao u svemu što je rođeno kao istinito pronađemo uvid u apsolutno koje nama uvek skriveno postaje vidljivo samo u konačnim oblicima. Ali opasno je njih uzimati kao uzor.”