Esej o Džojsu

Uliks je knjiga o kojoj je je posle Šekspirovih drama najviše napisano u istoriji književnosti i književne kritike a mnoga od tih «pisanija»predstavljaju odistinske gluposti. Nije stoga teško pretpostaviti da se Nabokov osetio pozvanim kao pisac i umetnik da izrazi i svoj bliski kriticki književni i umetnicki sud. Najvažnije sa Nabokovljevog umetnickog stanovišta: ma šta ko ponaosob mislio o Džojsu i njegovom najpoznatijem delu to su ipak pisac i roman koji su znacajno (a ima onih koji bi dodali i presudno) obeležili evropsku književnost XX veka («posle Uliksa» rekao je jednom Slobodan Selenic »u Evropi se više nije moglo pisati kao pre toga...»).