Parodije Stanislava Vinavera

Stvaralaštvo Stanislava Vinavera jedan je od ključnih činilaca srpske avangardne književnosti a obimom i raznolikošću zavređuje pažnju čitalaca i proučavalaca mada je interesovanje za njegova dela variralo tokom vremena. Vinaverovi tekstovi nikoga nisu ostavljali ravnodušnim bilo da je reč o oduševljenom odobravanju ili o oštrom protivljenju a samo su vanliterarne okolnosti mogle izazvati prećutkivanje. Paradoksalno neki vidovi njegovog stvaralaštva bili su cenjeni ali ne mnogo popularni dok je najčitanijim tekstovima često pripisivana manja vrednost kao što je slučaj s parodijama. Upravo taj segment Vinaverovog opusa posebno je zanimljiv za proučavanje sa aspekta kritičke funkcije jer su njegove zbirke parodija prema zamisli i zahvatu mnogo više od jezičke bravure i književne igrarije a kritički stav izražen u tim tekstovima umnogome dopunjuje druge Vinaverove kritičke polemičke i esejističke napise. Sagledana kao vid kritičkog govora parodija upotpunjava Vinaverov stvaralački portret i predstavlja značajnu specifičnost u panorami naše književne kritike u međuratnom i neposredno poratnom periodu a nota promišljene i zrele kritičnosti izdvaja parodijsku delatnost Stanislava Vinavera u odnosu na frivolni šaljivo-podsmešljivi ton sporadičnih peckanja uobičajen za parodiju u srpskoj književnosti u čijem je razvojnom luku njegov pantologijski opus sve do naših dana najbitnija karika i čini se nedostižan vrhunac.