Eseji Miloša Crnjanskog

ini mi se da svi oni koji su se na ovaj ili onaj način bavili esejom (a takvih je malo ako je verovati esejisti Sretenu Mariću) slažu u jednoj stvari: esej kao žanr veoma je teško definisati. U nastojanjim da se odredi njegova suština strukturne karakteristike i funkcija kao oblika odnosno žanra ili vrste gotovo bez izuzetka nailazilo se na prepreku njegove “neodređenosti” i “neuhvatljivosti ”. To “što ne podnosi nikakav zakon pa ni zakon žanra” sagledava se uglavnom kao posledica dveju uočenih karakteristika eseja: njegove subjektivnosti i hibridnosti. Dovodi se u pitanje čak i postojanje “esejistsičkog oblika” kao takvog: paradoksalno se govori o formi eseja “koja zahteva jednu samosvesnu bezobličnost” o formi kao “neutralnosti” koja se autoru ne postavlja kao zadatost već kao izazov slobode.