Poezija kao apokrif

U moderno doba esej predstavlja gotovo obaveznu proveru pesnikove samosvesti i utemeljenosti – to pokazuju i tekstovi Gojka Đoga okupljeni u zbirci Poezija kao apokrif. Može se reći da ovi eseji s jedne strane pomažu u rasvetljenju tamnijih mesta i dubljih povoda Đogove kriptične poezije ali stoje i kao dodatna potpora njegovoj čuvenoj mudroj i odvažnoj odbrani poezije pred sudom Titove države. Gojko Đogo je suveren i višestruko podsticajan tumač i kada se bavi složenim pitanjima poezije uopšte (i njenih zavojitih putanja) i kada se dotiče njenih epohalnih izazova. Iskusni autor pouzdano se kreće kroz birane primere (i poduke) iz evropske i nacionalne književne baštine i savremenosti. Đogo ispituje prostor pesničke angažovanosti koja proističe iz otvorenih mogućnosti koje sugeriše sam (moderni) pesnički jezik ali i iz odziva moralnoj službi pesnika i ta se dva plana ovde neminovno prožimaju utoliko ubedljivije kada znamo da ih je pesnik za razliku od većine i biografijom overio.