Sve moje ljubavi - slepi periskopi

Razgovarali smo Aleksandar Petrović i ja jeseni 1993. i zime 1994 na teme koje su kako to već biva osobito u njegovoj specifično organizovanoj erudiciji uostalom i sintaksi po pravilu išle paralelno a onda i spiralno decenijama već. Nije se međutim Saša vraćao na svoje davne motive nego ih je kako su prolazili dani te turobne naše jeseni a onda i zime prepoznavao kao tragične. Čak tragičnije nego što je to ranije bivalo. Najpre smo razgovarali u Zrenjaninu 8. oktobra 1993 posle promocije dveju epizoda televizijske serije Seobe na kojoj smo govorili Saša Nikola Milošević i ja. To veče Saši veoma milo organizovano je u saradnji Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin” i Fonda „Todor Manojlović”. Saša je naime dobro pamtio kako je Manojlović bio jedan od retkih ljudi koje je po povratku u zemlju 1965. godine Crnjanski poznavao govoreći i inače kako u Beogradu nema staraca. Potom je u Studentskom domu u Pančevu 8. novembra 1993 bila promovisana Sašina knjiga Skupljači perja sa predgovorom Nikole Miloševića zajedno s Antologijom Crnjanski mojom antologijom (obe je štampao novosadski „Prometej” 1993) uz projekciju epizode Seoba. Ponovo smo govorili Saša Nikola Milošević i ja. Najzad 3. decembra 1993 u organizaciji novosadske „Slavije” u čast Crnjanskom a promoter je bio Mihajlo Svilar predstavljene su knjige Crnjanskog i knjige LJ. Cerovića i moja (Ime Srema) o Crnjanskom. I tada su projekciju i jubilej Crnjanskog – između ostalih – komentarisali A. Petrović N. Milošević M. Grković M. Radonjić D. Ređep. Naravno projekciju epizoda tv serije Seobe (datum sam dobro upamtio: te noći je umro Petar Vujičić jedinstvena naša kulturna institucija usamljenik i znameniti naš prevodilac.) I najzad razgovor se nastavio u decembru 1993. i januaru 1994 u Beogradu.Kako su sledili nastavci tog dijaloga za koga tada ni u snu nisam mogao da pretpostavim da će biti jedan od poslednjih ako ne i poslednji koji su sačuvani ritam Sašine rečenice sada se vidi bivao je sve mirniji ali ne manje nespokojan. Niko od nas najbližih prijatelja nije mogao ni da pretpostavi da se Saša unekoliko oprašta. Javljale su se međutim metafizičke teme sve češće kategorija prolaznosti koja ga je i inače opčinjavala bivala je drastičnije ispoljena a izvesna seta ponajpre je probijala sve brane kada je dolazila na tapet njegova knjiga proza i eseja pripremana za novosadski „Prometej”. Sećam se kako je neosredno uoči našeg odlaska u Pančevo u Čakorskoj 2a bilo nekako svečano drukčije. Čitao sam tek napisan predgovor za knjigu sa gorkim i melanholičnim signalima sa pomislima na Dragana koji nas je gledao i tada s one grupne fotografije sa snimanja Seoba: Branka Dragan Saša Petrović Divna Jovanović Nikola Popović… I ja u kostimu Žaka Fontrea i sa vlasuljom Františeka Čižeka u ulozi Garsulija.Saša je izričito i to često ponavljao kako mu je do te knjige odanosti Draganu i Branki ogromno stalo. Usuđujem se da kažem još i više nego tehničkom fizičkom reklo bi se završetku Seoba. Uostalom u Seobama više nije imalo šta da se menja. A njegova beogradska tako specifična geografija bola njegove uspomene su još uvek vrelo ključale u prirodi jednog od naših najtemperamentnijih stvaralaca.Nije menjano i nije brisano ništa u ovim iskazima autora Skupljača perja i Seoba. Ne bi se to ni smelo: uvek znam to dobro Saša pazi na svaki kadar na svaki zalet baš i na svaku zapetu. Aluzije su u Sašinom govoru posve razgovetne očajničke ali svakad pogađaju u metu. Veliki borac naše moderne kulture gonjen i progonjen od mediokriteta i zlobnika od boljševičkog jednoumlja i od esnafske zlovolje isto je Aleksandar Petrović žestok nemilosrdan opsednut neposredan. Svakako ima sličnosti u sudbinama Miloša Crnjanskog i Aleksandra Petrovića.