Gradske basne

Toplo. Toplo u prstima. Toplo u duši. To jeprvi utisak kada se pročitaju basne Živka Šarskog.Mada... Basne? ... Hm? Basna kao književni izraz postoji naravno kojugodina. Što da ne? Životinje odevene u odlikeljudi pa se načitasmo o dovitljivoj lisici vrednommravu taštom gavranu. U "Gradskim basnama" ŽivkaŠarskog toga nema. Ni slučajno. Ni nalik. Ovo sutople priče o životinjama njihovim karakterima i sudbinama. Jer baš kao što postoje ljudske sudbine postoje i sudbine životinja. A Živko nam ih priča kao što se priča deci uvečepred spavanje. Toplo. Sa du?om. I naravno ovde supriče i o ljudima. Zapravo oni nam uvek govore o ljudima čak i onda kad tkaju Ajcine DŽimijeve i Čuburčevedane. Životinje - ljudi. LJudi - životinje. Živko naspodseća da nam je Zemlja zajednička. Nema opda prirodnije stvari nego da se i jedna priča o drveću nađe uzbirci basni jer "za životinje kao i za ljude potrebanje kiseonik. Kad čovečanstvo koje je najveći uništiteljdrveća i čitavih šuma zbog nekih svojih ponekadnepotrebnih potreba prekorači crtu uništiće i sebei čitav živi svst. Na ovoj našoj jedinoj planeti."