Vitez u zoru

Bilo je to u praskozorje pred sam izlazak sunca. Tajanstvena kućica na drvetu. Na vrhu najvišeg hrastovog stabla u šumi. U nju se dugo penješ mornarskim lestvicama. Uđeš kroz prorez na podu. Kućica je puna knjiga. Eni je odabrala knjigo o zamkovima i zadivljeno posmatrala sliku viteza na crnom konju. Uzviknula je: «Želim da vidim ovog momka izistinski!« Eni i njen godinu i po stariji brat Džek začuli su najpre njištanje pa topot kopita a onda ga i ugledali. Viteza u sjajnom oklopu na crnom konju. Jaše kroz šumu prema zamku koji se nazire u izmaglici. Eni i Džek su ga sledili preko pokretnog mosta iznad šanca s vodom koji opasava zamak. Prokrstarili su sve hodnike i odaje sve vidljive i nevidljive prolaze otisnuli se u mračne tajnovite podrume zavirili u oružarnicu i isprobali šlem i oklop (što Džek umalo nije platio glavom) ugledali trpezu s pečenim fazanima koje su učesnici gozbe jeli prstima sa sve perjem i kroz prozore bežali od pijanih musavih i negostoljubivih stanovnika zamka. U bekstvu su skočili u šanac po kome su možda plivali krokodili i kada je izgledalo da im spasa nema... pojavio se on – dobri vitez u oklopu na crnom konju