Ruska arheološka priča

U svedočenju Milice Nikolić u otmeno iluminisanoj rekonstrukciji vremena koje je potonulo u istoriju u neprestanom stapanju „privatne priče koja se ne može odvojiti od rada priče koja kazuje mnogošta o okolnostima u kojima smo nastojali da nešto uradimo i hronološko-faktografske ravni Ruska arheološka Priča postepeno se ukazuje kao roman jednog doba u kojem su pripadnost modernizmu ili barem sklonost ka njemu značili mnogo više od svakodnevno-običnog poetičkog (samo)određenja. Milica Nikolić je srpsku književnu i kulturnu sredinu upoznavala sa onom stranom ruske književnosti koja je nekada bila potpuno uklonjena iz vidokruga ili zatamnjena iz isključivo ideoloških razloga (futuristi Lišvic Hlebnjikov Mandeljštam i žena mu Nadežda Cvetajeva Bahtin Brodski Kaverin i drugi). A potom taj roman u jednom trenutku diskretno prerasta u naročitu narativnu studiju o naciji koja je u olovnim vremenima „imala prema umetnosti sasvim poseban odnos“ uključujući čak i deo političkog vrha pa i policiju koji su vrh i policija negovali poseban oblik ideološke shizofrenije: zabranjivali su i hapsili pisce i rukopise ali su ih na neki perverzan način i čuvali od zaborava podižući im činom zabranjivanja čujnost i ugled kod ljudi kojima je u datim okolnostima uprkos strahu „jednom od najnesavladljivijih čovekovih osećanja“ ostalo samo i jedino čitanje kao prostor duhovne realizacije kao vid autentične egzistencije kao oblik slobode. Istinita i vredna knjiga od onih visokog reda i stila. (Mihajlo Pantić)